Parroquia Ortodoxa Barcelona
Историја наше цркве започиње 1972. године стварањем једне мале заједнице чије су језгро чинили људи из Каталоније, који су се, желећи да пронађу одговор на духовне немире и тражења који су их покретали, заинтересовали за предање Православне Цркве и то у време када Православље није било познато у Каталонији.

У Барселони 70-их година ХХ века, православно присуство било је сведено на малу групу грчких православних хришћана који су се састајали да прославе велике празнике попут Божића и Ускрса, као и ради крштења, венчања и сахрана, чувајући традицију коју су донели са собом из своје домовине. Католичка бискупија из Барселоне је овој заједници дала на коришћење једну цркву за богослужења.

Први контакти поменутог језгра људи са Православном црквом су успостављени преко Француске, тачније Париза, и тако их приближили Цркви, мада су до пуног канонског јединства морале да прођу године искушења, тешкоћа и јачања у вери; та вера је можда некоме била упитна, али ни у једном тренутку није умањила постојаност у молитви, па се у то време заједница окупљала на службу и образовала парохију Пресвете Тројице у кварту Санта Еулалиа де Вилаписина у Хорти, Барселона (Santa Eulalia de Vilapiscina, Horta). Та иста вера и пракса омогућили су да им већ у тим првим годинама приђу људи пореклом из земаља православне хришћанске традиције, махом из Источне Европе, а међу њима посебно породице из Румуније.

У међувремену се живот заједнице формирао и развијао. Храм је пресељен у један локал у центру града, у улици Арагон, између улица Мунтанер и Касанова, где сеналази и данас као црква Покрова Пресвете Богородице (Protección de la Madre de Dios, на шпанском). Предавања из богословије, катехизиса, литургијског појања, иконографије су се усталила, као и превод литургијских текстова на каталонски и шпански, и те активности су и данас живе у заједници. Људско присуство, као и присуство у друштву, постали су све очитији. Молитва и богослужење никада нису престали да управљају животом заједнице, упркос проживљеним тренуцима тешкоћа и слабости. У то време већи део заједнице су чинили Каталонци и Румуни. Једно време је заједно служено у парохији Светог Нектарија Егинског (са православним Грцима), богослужењима је началствовао отац Јоаким, грчки свештеник из Марсеља, а саслуживала су два каталонска свештеника, отац Жоан Гарсија, први протојереј и викар (намесник) и отац Марти, садашњи протојереј парохије у Барселони.

Међутим, видљиви и прави знак јединства са васељенском Православном Црквом је дошао посредством Православног братства (Fraternité orthodoxe) из Француске; његовим посредовањем је Српска Патријаршија коначно примила заједницу насталу у Каталонији са свим својим верницима разних националности. Документ од 14. фебруара 1988. у Паризу запечатио је путешествије и пристанак у луку под омофором Његовог Преосвештенства господина Лаврентија, епископа Западноевропске Епархије СПЦ.

Од тада је прошло доста година. Данас бројна имиграција коју чине људи из Источне Европе, углавном Словени, формира разноврстан и шаролик мозаик: Украјинци, Руси, Срби, Бугари, Румуни, Грузини... То је утицало да се поред парохије у Барселони отворе и друге: у Аликантеу (парохија Светог Николе), у Навати у провинцији Жирона (парохија Светог Нектарија), у самом граду Жирони, Палма де Мајорци, Баскији и у Галицији. Различите парохије се моле и служе на каталонском и шпанском језику (Аликанте, Галиција и др), а временом су додате и неке молитве и химне (појања) на старословенском и румунском, а повремено и на српском и грчком језику. Садашњи епископ Западноевропске Епархије СПЦ је владика Лука, са седиштем у Паризу.

Поред богослужења и уобичајених активности као што су веронаука и хуманитарни рад, у парохији Покрова Пресвете Богородице постоји и иконографска радионица Пресвете Тројице и школа богословије (Институт Светог Григорија Паламе) која је призната од стране Института Светог Сергија из Париза и са којим је успостављена сарадња.