Parroquia Ortodoxa Barcelona
Патријарх Павле (световно име Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године, на празник Усековања, у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца у хришћанској породици.
Рано је остао без родитељâ: Отац Стеван, Србин, отишао је на рад у САД, где се разболео од туберкулозе и вратио се пред смрт у родни крај. Гојко је тада имао непуне три године; тек му се био родио брат. Мајка Ана, Хрватица, преудала се по мужевљевој смрти и недуго затим умрла на порођају, па су Гојко и брат остали код бабе и тетке. Бригу о васпитању је преузела тетка Сенка, за коју је касније, као Патријарх, говорио да је за њу био везан његов доживљај безграничне материнске љубави: “...мој појам мајке - то је моја тетка. Ја кад се сетим, сада ће то, кад одем са овог света, најпре да видим тетку, мајку, и оца и све друге.”
Гојко је био слабо и болешљиво дете, па су га ослободили сеоских послова и послали на школовање. Основну школу је завршио у родном селу. Затим је прешао у нижу гимназију у Тузли од 1925. до 1929. године, где му је један од другова из младости био Меша Селимовић.

Према његовим речима, иако је био обдарен за техничке науке (“мада су ми... одговарали предмети где не мора да се меморише, као што су математика и физика”), а из веронауке имао лошу оцену, под утицајем рођака изабрао је упис на шестогодишњу Богословију у Сарајеву, где се школовао од 1930. до 1936. године. Касније се уписао на Богословски факултет у Београду, иако је у почетку желео да се упише на студије медицине. Неко време је био председник заједнице студената богословије.

Пред рат је био секретар министра вера Војислава Јанића. 1940. године одлази у војску и служи у војној болници у Зајечару.

На почетку немачке окупације враћа се у родне Кућанце. Али, у фашистичкој Независној Држави Хрватској за Србе је наступило време страшног терора. Гојко је био принуђен, као и многи његови земљаци, да избегне у Србију. Тако се поново нашао у Београду, сада као избеглица. Током 1941 – 1942 године је радио на грађевини, махом на рашчишћавању рушевина. У борби са усташама 1942. на Сирачу код Ораховице, гине Душан, Гојков брат.

Слабо здравље га је одвело у Манастир Свете Тројице у Овчарско-Кабларској клисури, где је преживео и бугарску окупацију, јер су те крајеве Немци предали Бугарима током рата. Једном, 1943. године, они су упали у манастир Свете Тројице, тражећи четнике и партизане. Свирепо су претукли затечене монахе и искушенике, а од батинања су неки и преминули. Али, Господ је сачувао свога преданог монаха Павла кроз мисао и реч упућену посредством његовог доброг духовног старца Пахомија.

Тамошње монахе су хапсили, мобилисали, прогањали и злостављали, а ту су поред свега нашли прибежиште и монаси из угроженијих крајева. Тамо је нашао уточиште и архимандрит Јустин (Поповић), касније канонизован 2010. као свети Јустин Ћелијски. Он се тада скривао од Немаца, а касније и од комуниста.

Поменимо један упечатљиви догађај из Патријарховог живота који је за свагда оставио траг на његовој души. У то време су у манастиру Свете Тројице нашли уточиште отац и син. Посебно је лик оца, главе породице, остао дубоко утиснут у сећање будућег српског патријарха. Усташе су упале у село овог човека и побили све Србе које су затекли. Убили су и све чланове његове породице: мајку, жену, кћерку и млађег сина. И кућу су му запалили. Остао је сам са старијим сином, богословом друге године и њих двојица су у манастиру нашли прибежиште. Али, и син је убрзо умро у манастиру од туберкулозе.
Када је син умро, отац као скамењен, само се прекрстио, а кад су игуман и још двојица старијих монаха пришли упокојеном младићу, изашао је из собице и отишао у цркву. Прихватио је то као вољу Божију. Био је разуман и дубоко верујући човек. Сам је сачинио сандук и ископао раку. Остао је да живи у манастиру, стално нешто радећи на пословима које је сам изналазио.
А у једном свом аутобиографском спису патријарх је записао: "Са страхопоштовањем гледао сам у том човеку један старозаветни лик, као живу истину о човеку, све живљу што је непојамнија. Смрт је крај мукама, а страдање опустелог човека највеће је искушење. Дечак се упокојио у Господу, а отац, посматрао сам га, са смиреношћу мученика жалост за сином искупљивао је трпљењем. Што је оно теже, утеха као да постаје већа."

1943. године Гојко је постао вероучитељ за избеглу децу у Бањи Ковиљачи. Лекари су му дијагностиковали туберкулозу, прогноза је била песимистичка. Одатле је отишао у манастир Вујан код села Прислоница, где остаје до 1945. У манастиру је оздравио, што га је побудило да постане искушеник већ 1946. Затим, 7. априла 1948. прима монашки постриг и убрзо бива рукоположен у јерођакона.


Од 1949. до 1955. је био сабрат манастира Раче. Школске 1950/51 године је био суплент у Богословији светог Ћирила и Методије у Призрену. 1954. бива рукоположен за јеромонаха; 1957. постављен је за архимандрита. Од 1955. до1957. је био на постдипломским студијама Новога Завета и Литургике на Богословском факултету у Атини,. Према једној причи, када се неко од великодостојника српске цркве распитивао за новог постдипломца атинског универзитета, добио је следећи одговор: “Када би наша Грчка Црква имала пет таквих свештеника, као што је ваш Павле, не би се бојала за своју будућност, већ би била најјача Црква у свету”.

29. маја 1957. године, на свом ванредном заседању, Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је приметио младог доктора богословије и поставио га за епископа Рашко-Призренског. Та вест га је затекла на ходочашћу у Јерусалим.
Рукоположен је 22. септембра 1957. године у београдској Саборној цркви, од стране неколико владика предвођених патријархом Викентијем (Продановим). На столицу епископа Рашко-Призренског је био хиротонисан 13. октобра исте године у Саборној цркви у Призрену.
Као предстојатељ Рашко-призренске епархије, организивао је изградњу нових храмова и радове на рестаурацији и очувању православних светиња Косова и Метохије.

На челу Рашко-призренске епархије је изградио нове цркве, обновио старе и порушене. Бринуо се о призренској богословији где је повремено предавао црквено појање и старословенски језик. Стално је путовао по епархији ради богослужења. Епархијом је управљао самостално, није имао ни сараднике, ни секретара, ни аутомобил. Углавном се кратао пешице или јавним превозом.
Као епископ рашко-призренски, иступао је у УН по питању међуетничких односа на Косову и Метохији, где су се у међувремену ти исти односи били јако заоштрили. Многобројне биографије и сведочења говоре о свакодневној борби Срба Косова и Метохије за своја национална права. Павле пише властима Цркве и државе, позива их да посете удаљене цркве и манастире у крају, да раде на изградњи политике која би могла да предупреди сукоб. О томе, да је лично трпео претње и узнемиравања од стране Албанаца, владика Павле није говорио никада. Никаквог реаговања од стране државних органа на обраћања и писма није било.


У новембру 1990. године, решењем Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Црке, постављен је на њено чело уместо оболелог Патријарха Германа. Устоличење 44. српског Патријарха је било 2. децембра 1990. године у Београду. Он је био изабран после осам кругова неуспешног гласања. Коверат са његовим именом је извукао архимандрит Антоније Ђорђевић, настојатељ манастира Троноша.

“Моје су моћи слабе, сви ви то знате. Ја се у њих не уздам. Уздам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божију, који ме је до сада помагао. Нека [титула Патријарха]” буде у славу Божију и на корист Његовој Цркви и нашем многострадалном народу у овим тешким временима.” (из обраћања Патријарха Павла изборном Сабору).

Од самог почетка његове службе као патријарха су почеле да се оснивају нове епархије. Затим, оснивају се и обнављају богословије (Цетињска – 1992. године, Крагујевац и Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи – 1997. године). Такође је основана и Информативна служба Српске Православне Цркве. Посетио је све континенте и све епархије Српске Цркве. У 91-ој години живота је путовао у Аустралију на две недеље. Посетио је и већину помесних Православних Цркава, а такође и бројне европске и друге земље.

Патријарх српски Павле је током више година председавао Комисијом Светог Архијерејског Синода за превод Новога Завета, чији резултат је објављивање 1984. године првог превода званично одобреног од стране цркве, који је после тога и поново објављен 1990. Осим тога, био је и председник литургијске комисије Синода која је припремила објављивање Служебника на српском-

У време грађанског рата у Југославији, Павле је посећивао Хрватску и Босну. Учествовао је у мировном процесу, позивајући зараћене стране на решавање сукоба. 1991. године митрополит Загребачко-љубљански Јован је уприличио сусрет патријарха Павла и римокатоличког кардинала Фрање Кухарића. Такође, састао се и са председником Хрватске Фрањом Туђманом.

Патријарх Павле се упокојио 15. новембра 2009. године у 10:45 после причешћа Светима Тајнама, на Војномедицинској академији у Београду. Кивот са телом је био пренесен у Саборну Цркву у Београду, где су људи даноноћно долазили. Очередь к гробу не иссякала день и ночь, до јутра 19. новембра. У земљи је била објављена тродневна жалост (16. - 18. новембра) а дан сахране је био нерадан. Ковчег је био превезен до храма Светог Саве на Врачару у пратњи многобројног народа, где је служено опело којим је началствовао Васељенски Патријарх уз саслуживање митрополита Црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) и других.

После опела, погребна поворка се упутила ка манастиру Раковици где је покојник сахрањен према својој опоруци. У 14:00 је поред гроба патријарха Димитрија, у присуству председника Србије Бориса Тадића, бившег премијера Војислава Коштунице, премијера Републике Српске Милорада Додика; према жељи покојника, на сахрани није било дозвољено снимање.

Цитати:
Човек не може да бира време у којем ће се родити и живети; од њега не зависи ни од којих родитеља, ни од ког народа ће се родити, али од њега зависи како ће он поступати у датом времену. Да ли као човек или као нечовек, без обзира на то у ком народу и од којих родитеља.

Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али, треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује.